ДАНА 18. МАРТА У ОСНОВНОЈ ШКОЛИ ,,ВУК КАРАЏИЋ" СЕЋАМО СЕ МАРТОВСКОГ ПОГРОМА СРБА 2004. ГОДИНЕ И СТРАХОТА КОЈЕ СУ ТАДА ПРЕЖИВЕЛИ ПРИПАДНИЦИ СРПСКОГ ЖИВЉА НА КОСОВУ И МЕТОХИЈИ. ПРЕДАВАЊЕ КОЈЕ ЈЕ ПРИПРЕМИО НАСТАВНИК ИСТОРИЈЕ, ЗОРАН МИЛЕКИЋ, ПОДСЕТИЛО ЈЕ СВЕ НАС ДА НИКАДА НЕ ЗАБОРАВИМО ОВАЈ ДОГАЂАЈ.

 

МАРТОВСКИ ПОГРОМ СРБА НА КОСОВУ И МЕТОХИЈИ 2004. ГОДИНЕ

 

Мартовски погром 2004. означава масовне нападе албанских екстремиста на српско цивилно становништвона Косову и Метохији током 17. 18. и 19. марта 2004. године. Ови напади су били директна последица тензија између Срба и Албанаца након дављења двоје албанске деце у реци Ибар, у општини Зубин Поток, за чију смрт су албански медији и политичари окривили Србе из суседног села Зупче. Касније је утврђено да су ови наводи били лажни. У сваком случају, ово је послужило албанским екстремистима да покрену погром који је дуже планиран, а у сврху етничког чишћења и застрашивања. Доказ за то је чињеница да се насиље великом брзином проширило на целу територију Косова и Метохије.

Највећи окршаји десили су се у Косовској Митровици јер је ту, у тренутку напада, било 14.000 Срба. 17. марта пре подне највећи део албанских демонстраната предвођених групом од око 200 екстремиста, наоружаних ватреним оружјем и бомбама, упутио се ка Ибарском мосту. Део демонстраната успео је да пробије барикаду и уђе у северни део града, док се остатак сукобио са припадницима УНМИК полиције. Истовремено, око 150 лица српске националности упутило се ка мосту, у намери да спрече продор албанских демонстраната. Тада су започели жестоки окршаји у којима су албански екстремисти користили ватрено оружје, а касније чак и минобацаче. Било је људских жртава и уништених објеката.

С обзиром на то да је у доба овог погрома Приштина била заправо етнички чиста, односно живело је свега око 200 Срба, ово је само послужило да се из ње иселе и ови преостали Срби. 17. марта нападнута је зграда у којој је живела већина њих. Албански екстремисти су зграду запалили а након више покушаја, снаге КФОР-а евакуисале су угрожене Србе у своју базу. После погрома из Приштине су се иселили сви Срби, мада се касније вратило 53.

На Чаглавицу, село близу Приштине, у коме је живело око 2.000 Срба, кренуло је неколико хиљада Албанаца који су користећи молотовљеве коктеле, запалили десетак српских кућа и више аутомобила. У нападима Албанаца, који нису престајали ни наредне ноћи, хицима из снајперског оружја са околних брда, као и од бачених бомби, рањено је неколико Срба. Тек ангажовањем америчких војника из састава КФОР-а Албанци су потиснути ка Приштини. Било је примера, као у Грачаници где се налазио чувени српски манастир из 14. века, да су припадници КФОР-а сугерисали Србима да се наоружају и пруже отпор албанским екстремистима. Из неких насеља Срби су просто евакуисани, као на пример из Лапљег Села или Обилића где су започели жестоки сукоби између албанских екстремиста и припадника међународних снага. Војници данског контингента КФОР-апокушавали су да задрже нападе Албанаца док се не заврши започета евакуација Срба. Више од 50 Срба остало је у окружењу Албанаца који су започели са паљењем њихових кућа. Оне који су покушали да побегну, Албанци су премлаћивали.

Слична насиља десила су се и у осталим мањим или већим местима у којима су живели Срби, као у Призрену, Ђаковици, Косову Пољу, Пећи, Гњилану, Вучитрну итд.

Током погрома погинуло је 28 људи, од тога 11 Срба;35 православних манастира је уништено или оскрнављено, као нпр. манастир Богородице Љевишке из 12. века; 935 српских објеката је спаљено и уништено, рачунајући куће, школе, поште и домове здравља. Протерано је 4.012 Срба. Поред напада на Србе,Албанци су нападали и међународне снаге КФОР-а и УМНИК-а, тако да је велики број њихових припадника теже или лакше повређено. Последице насиља још увек нису саниране, а најтрагичније је то што су поједина места у потпуности остала без Срба. Ни 5% тада протераних није се вратило у своја места.

Процењује се да је у погрому учествовало преко 50.000 Албанаца, а процесуирано је свега око 400 особа. Нико није оптужен за убиство, а многе изречене казне су биле минималне.

Зато је веома важно чувати сећање на све невине жртве тадашњег погрома као и на уништену српску културно-историјску баштину.