Актуелно

Широм света данас се обележава Дан матерњег језика. Чланице организације УН за образовање, науку и културу, УНЕСКО, 21. фебруара прогласио је Међународним даном матерњег језика, као сећање на студенте који су 1952. године убијени у Даки, јер су протествовали због тога што њихов матерњи језик није проглашен за званични језик. Данас се говори око 6000 хиљада језика у свету. Из године у годину тај број је мањи и према прогнозама до краја 21. века одумреће више од половине језика.

Матерњи језик се сматра делом културног идентитета једног народа, толеранције и разумевања. Брига о матерњем језику је начин доказивања свести народа о властитом идентитету. На жалост, ниво језичке културе у Србији веома је слаб, а исто важи и за писменост.

Завештање Стефана Немање гласи: ,,Чувајте, чедо моје мило, језик као земљу. Реч се може изгубити као град, као земља, као душа. А шта је народ изгуби ли језик, земљу, душу? Не узимајте туђу реч у своја уста. Узмеш ли туђу реч, знај да је ниси освојио, него си себе потуђио. Боље ти је изгубити највећи и најтврђи град своје земље, него најмању и најнезнатнију реч свога језика. Народ који изгуби своје речи престаје бити народ.“

Речи у Музеју Вука и Доситеја:

Доситеј Обрадовић био је најобразованији Србин свога доба, учитељ, просветитељ и књижевник, први министар просвете, као и зачетник борбе за увођење народног језика у књижевност. Мудром Доситеју није промакао највећи проблем тадашње народне просвете – српска књига морала је бити написана тако ,,да је разумеју сви српски синови и кћери, од Црне Горе до Смедерева и Баната (...) Ово је први повод и узрок, да се у мени велика жеља зачне и роди да ми само дотле Бог дарује живот док што српски на штампу издам и прекрасним кћерима и синовима рода мојега саопштим.“

Следећи ову идеју свога великог претходника, Вук Стефановић Караџић увео је у наше књиге чисти, српски говорни народни језик. ,,Ја сам из љубави к Српскоме језику, и из жеље да би му се што брже помогло, прије неколико године написао и издао на свијет Писменицу српскога језика, само као мали углед како Србљи склањају имена и спрежу глаголе. (...) Који су сумњали да што не знаду, могли су се чему и из ње поучити; а који мисле да све знаду, они ће се подерати онакови какви су, макар им ко написао сто најбољих граматика.“ Вук је био не само средишња личност наше културе у 19. веку него и један од највећих посленика свеукупне српске књижевности. Он је, како је запазио Јован Скерлић ,,сам извршио неколико великих послова, од којих би сваки за се био довољан за живот другог човек.“